Ovo je parola koju sam sasvim slučajno smislila, kako bih svojoj deci objasnila kako da se skoncentrišu i budu usredsređeni na čitanje nota dok sviraju i iskreno se nadam da će im ona poslužiti za bolji fokus u svim životnim situacijama.
Obožavam decu i oduvek sam volela da provodim vreme sa njima, oni čine da probudim ono unutrašnje dete u sebi, budem slobodnija i više svoja. Tokom studija, kada sam postepeno shvatala čime želim da se bavim, zahvaljujući metodici nastave muzičke kulture, iskristalisala se moja želja da upoznajem decu sa muzikom i pokažem im sve zanimljivosti ovog sveta uz pomoć muzike. Kao neko ko veruje u zakon privlačenja i ko uvek dobija ono što traži, ostvarila se i ova želja i danas sam nastavnica tambure petnaestoro divne i inteligentne dece uzrasta između 8 i 12 godina. To su moji divni mali tamburaši, koje ponosno zovem mojom prvom generacijom učenika, pre svega zato što svi pohađaju prvi razred, a zatim zato što su oni prva generacija novo-otvorene klase tambure u Sonti, u okviru muzičke škole iz Apatina.
Mnogo je razloga zbog čega volim da radim sa njima i zbog čega mi je svaki od njih poseban. Svako od njih je sebi svojstvena ličnost, svako poseduje različit karakter, različito razume svet oko sebe, ima drugačija interesovanja i osećanja. Svi su oni neposredni i iskreni, ne znaju šta su to „materijalne poteškoće“ i ako im se nešto ne dopada ili im nije po volji, još uvek ne znaju to da sakriju. Često puta se dogodilo da jedva čekam da dođe utorak ili petak kada ću ih opet videti i kada ćemo nastaviti da učimo o muzici svirajući na tamburi. Takođe mi se dopada što moja deca (kako ih često zovem) ne znaju za buku i haos velikog grada. Svuda u Sonti je mir i tišina, dok ljudi i deca ljubazno pozdravljaju jedni druge u prolazu, što je još jedan od detalja koji mi stavi osmeh na lice kada stignem tamo. 🙂
Osim što mi je osnovni cilj da ih naučim da sviraju tamburu, a zatim i ukažem na načim slušanja i razumevanja muzike i sveta koji ih okružuje, želim da uz pomoć tambure stvore međusobna prijateljstva i pruže podršku jedni drugima. Naravno da na časovima nije uvek sve sjajno i da postoje usponi i padovi, za koje se trudim da im objasnim da su sasvim normalni i da oni ne postoje, ne bismo mogli da napredujemo. Dešava se da dolaze na čas zbunjeni i uplašeni zato što ne mogu da zapamte mesto tona u linijskom sistemu ili na vratu tambure i da ne mogu da povežu da su mesta tonova i njihova imena uvek ista, a da je njihovo okruženje u različitim muzičkim komadima uvek različito. Pored svega, njihove ruke su još male i nedovoljno jake. Treba da prođe mnogo vremena dok njihove jagodice na prstima ne ojačaju za tamburaške žice, ali sada nakon tri meseca upoznavanja sa instrumentom , divno je gledati ih kako drže tambure i sa neustrašivom voljom se trude da savladaju svoje prve pesmice: Gusan, Ide mali meca, Mišić, Kuca, Momak jede jabuku, Neka uvek bude sunca… Takođe je neverovatno to njihovo otresito i samopouzdano NE kada ih pitam da li ih bole prsti i jesu li se umorili, nakon čega ponovoo počinju da sviraju, da bi mi dokazali kako im ništa nije teško. Za mene je sav njihov rad, trud i volja veoma impresivan i zaista sam ponosna na svakog od njih. Drago mi je i jako sam zahvalna što sam deo odrastanja tih malih ljudi i što mi je data mogućnost da im prenesem svoje znanje i ljubav prema muzici.
Ono što sam između ostalog primetila, tokom ovih meseci rada sa njima, a što smatram da je apsolutno normalno u njihovom uzrastu, jeste česta neusmerenost i lutanje pažnje. Kada sam prvi put primetila da sviraju, a da ne mogu u potpunosti da se skoncentrišu na to što sviraju, setila sam se sebe u njihovim godinama, kada sam retko bila prisutna u sadašnjem trenutku i sa glavom punom misli i događanja. Prvi put kada sam smislila i rekla Gledaš u note, misliš na note da bih stavila do znanja na koji način je potrebno da usmere svoju pažnju, trgla sam se i sama sebi potvrdila moć sadašnjeg trenutka i usredsređenost na ovde i sada. Kako se komadi iz časa u čas sve više množe i kako im u skladu sa brojnim nastavnim i vannastavnim aktivnostima, između ostalog i čestom upotrebom savremene tehnologije, pažnja jako podeljena, na našim časovima sa počela sve više i više da upotrebljavam ovu rečenicu. Čak sam dobila ideju da je odštampam i zalepim na pult kako bi bila stalno uočljiva dok sviraju. Iz časa u čas rečenica Gledaš u note, misliš na note daje sve bolje rezultate i to se vidi po načinu na koji gledaju tonove dok sviraju, a zatim se odražava na kvalitet njihovog sviranja i bolje pamćenje.
Pošto sam i sama imala problema sa koncentracijom i fokusom, iz sopstvenog iskustva mogu da kažem da je koncentracija nešto što se vežba i na šta je zaista potrebno obratiti pažnju želimo da uspešno ostvarujemo životne ciljeve. Zahvaljujući koncentraciji, usmerenosti razmišljanja, fokusu na različite pojave u životu, radu, odnosima, zatim sviraju, učenju slušanju muzike, bivstvovanju ovde i sada, u stanju smo da bolje razumemo i reagujemo na okolnosti sa kojima se u životu suočavamo. Nadam se samo da će prilikom sazrevanja moja deca uspeti da preformulišu rečenicu GLEDAŠ U NOTE, MISLIŠ NA NOTE i primene je na svaki aspekt njihovog života. A do tada mi nastavljamo da otkrivamo svet različitih zvučanja i trudimo se da savladamo tehniku sviranja na tamburi…
Muzikofil 